Prvi mart, Dan nezavisnosti BiH, dan je koji mnogi sa nestrpljenjem iščekuju, a najviše najmlađi, učenici raznih sekcija u školama. Tako je bilo i ovog puta, naravno.
Puno priredbi, igrokaza, performansa sam pripremala i oni su uvijek sa oduševljenjem izlazili na scenu i, svojoj domovini u čast, izvodili razne tačke. Već početkom februara, učenici se počnu raspitivati o tome šta će se spremati za 1.mart, Dan nezavisnosti BiH. Pripreme užurbano počinju, Dan nezavsinosti dođe i onda počinje bajka, bajka koju svaka škola, svaki učenik pravi i preživljava. Bajka koja je nekada bila stvarnost, bajka koja jeste stvarnost i bajka koja će biti stvarnost. Tih sat vremena, koliko traje svečanost, doživiš sve ljepote naše domovine.
Od Kulina bana, preko kraljice Katarine, Mehmeda Fatiha, Gradaščevića, Benjamina Kalaja, pa sve do Josipa Broza Tita i ranih devedesetih godina, svu čar, svu ljepotu bosansku, svu nepravdu bosansku, sve proživiš u jednom dahu. A oni koji su na sceni zrače posebnim sjajem, znaju da svojim nastupom učestvuju u obrazovanju generacija koje ih posmatraju, učestvuju u čuvanju od zaborava, učestvuju u najljepšoj misiji, u očuvanju kulturno-historijske baštine svoje domovine. U njihovim očima vidi se poseban sjaj, onaj kojim su sjajile glagoljica, bosančica i arebica, onaj koji je blistao iz oka sužnja bosanskoga koji s podignutom rukom vjekuje na prelijepim stećcima. A u našim očima vidi se suza, suza koja shvata veličinu borbe, suza koja shvata važnost slobode, suza radosnica koja vidi koliko ljubavi u tim malim bićima ima, koliko ponosa u njima plamti.
Domovino, budi ponosna na generacije koje dolaze. Domovino, vjekuj u miru.
Piše: Nermina Alihodžić – Usejnovski