Jutro je već poodmaklo dok smo nana i ja smislile šta ćemo taj dan praviti za ručak. Nana je iz špajza donijela tikvu, a ja sam pripremila ulje i tavu. Napolju se ljuta zima pribila uz prozor, ali nama dvjema bijaše toplo kao da smo otporne na tu decembarsku studen.
Dok je vatra u šporetu glasno pucketala, nana je na stol postavila tikvu i korila me što se smijem njenim idejama. Meni su suze potekle niz lice od smijeha kad sam čula šta namjerava da pravi. Recept, kako kaže, datira iz vremena kad je Austro-Ugarska osvajala te prostore, te su nam Austrijanci taj recept ostavili u amanet. Prvo je odstranila poklopac ogromne žute tikve, uzela kašiku i zagrabila po unutrašnjosti. Izdvojila je košpice na jedan novinski papir i poslala me da ih odnesem u drugu prostoriju da se suše. Dok je ona dubila unutrašnjost tikve, ja sam čistila rižu i paprike. Rezanje luka nije smjela prepustiti meni jer zadnji put kad sam ga rezala, plakala sam kao kišna godina, a oči su mi toliko natekle da sam jedva uspijevala vidjeti svoj odraz u ogledalu.
Nana je u zagrijanu i nauljenu tavu dodala mljevenog mesa i luka i ostavila mene da neprestano miješam. Za to vrijeme ona je oljuštila mrkvu, isjekla je na kolutove i počela da puni tikvu. Isjeckala je i paprike i šampinjone na sitne komadiće, te ih zajedno za rižom ubacila kroz rupu na tikvi. Ubacila je i malo vegete, soli, ulja, mljevene paprike, peršuna i kašičicu ajvara. Na kraju mi je rekla da donesem tavu sa šporeta i istresla sadržaj tave u tikvu. Poklopac, koji je prethodno odstranila, sada je vraćen na staro mjesto tako da se nije dalo ni primijetiti da je tikva “otvarana”, još se manje dalo naslutititi šta se sve krije unutar nje.
Ubacile smo tikvu u peć i čekale nekih pola sata. Vrijeme se vuklo kao mačka kroz visoku travu, a moje je nestrpljenje raslo. Nisam mogla dočekati da probam nanin “bućkuriš” iz Austro-Ugarske. I konačno, nana je uzela krpu, otvorila rernu i izvadila njen sadržaj. Pažljivo mi je odvojila jedan komad koji sam odmah stala da jedem. A komad bijaše vreo, gotovo sam jauknula od boli kada sam spržila jezik. Sačekala sam da se malo ohladi, a onda lagano jela komad po komad. Nisam vjerovala da bi mi se jedan takav “bućkuriš” ustvari mogao i svidjeti. Ali, jeste, dugo vremena poslije nisam probala nešto tako ukusno. Ručak koji je pravljen za 10 osoba smazaše nena i unuka za čas.
Ja sam se zbog škole morala vratiti u svoj rodni grad, ali svakog me decembra uhvati nostalgija za naninim punjenim tikvama i za toplim domom umotanim u snježni pokrivač. Nedostaju mi nana i njezino selo, pa tako sam, pogotovo kada decembar zalaje, sva u behutu pa niti mogu ja više otići nani niti mogu suze doći meni. A jedno od to dvoje bi mi bilo mehlem za dušu…
Piše: Ajla Šabić